Zašto sam se odrekao svog prava glasa?

  • Objavljeno: 19.10.2020

Realizacija ideje za stvaranje firme za rad sa šumskim plodovima započeta je 1988. godine, osnivanjem radnje za preradu šumskih plodova u selu Velika Plana, kod Prokuplja. Radnja je 1990. prerasla u mešovito društvo sa ograničenom odgovornošću, u kome su, pored nas, domaćih, bili i jedan Italijan i jedan Francuz. Koncepcija je bila da Srbija postane centar za proizvodnju finalnih proizvoda za svetsko tržište. Zbog nastalih političkih problema morali smo da odustanemo od koncepcije i prilagodimo se novonastalim uslovima rada. Strane investitore smo isplatili i nastavili da radimo, boreći se za opstanak firme. S obzirom na okolnosti kroz koje smo prošli, zadovoljan sadašnjim stanjem u kome se nalazi „Interfood 60“, jer smo uspeli da osposobimo ekipu mladih školovanih ljudi, koja može samostalno da nastavi dalje vodjenje firme.

Iskoristiću ovu priliku da ukažem na glavne probleme koji otežavaju rad i razvoj sektora kome pripada i naša firma , a to je sektor malih i isrednjih privrednih društava i preduzetnika.

Već duži niz godina sam razmišljao da li da izadjem na glasanje. Izgubio sam poverenje u moje favorite, koji su obećavali razvoj demokratije, vladavinu prava,uvodjenje evropskih vrednosti i ulazak u EU. Potom sam glasao za sadašnje nosioce vlasti, da bih kaznio moje favorite što nisu uradili ono što su obećavali.

Sada sam se odrekao svog prava glasa, jer jednostavno nemam kome da ga poverim, jer moji problemi, kao preduzetnika, ne interesuju ni vlast, a ni opoziciju.

Razmišljajući o ove tri decenije, od uvodjenja višepartijskog sistema, došao sam do sledećeg zaključka.

Mislim da sa postojećim Izbornim zakonom, Srbija ne može da ostvari neki značajniji napredak u razvoju demokratije, a bez razvoja demokratije, nema ni harmoničnog razvoja države. Bez promene istog, imaćemo kontinuitet sadašnjeg sistema, koji nije dao ni izbliza rezultate, koje je bilo moguće ostvariti.

 Što pre promenimo izborni sistem, pre ćemo krenuti u brži napredak

1. Prvi nedostatak Izbornog zakona je to što on nije u suštinskoj saglasnosti sa Ustavom Republike. Ustav garantuje svakom licu da može slobodno da predlaže i da bira svoje ptredstavnike, a Izborni zakon to na raznorazne načine otežava. Gradjani ne glasaju za odredjena lica, već za nosioca izborne liste, koji potom sastavlja svoj ,,tim‘‘. Po izvršenim izborima veza izmedju gradjana i članova ,,tima‘‘, koji bi trebalo da budu njegovi predstavnici, se prekida. Ako se gradjanin obrati nosiocu tima, on uvek može da se zakloni iza odluke njegovog ,,tima‘‘, koji formalno donosi odluke.

Privatizacija je uvedena da bi se stvorila lična materijalna odgovornost, kako u privredi, tako i kod vršilaca vlasti, jer odgovornost samo pojedinih delova društva ne može da donese ništa dobro.

2. Sledeći paradoks je što su članovi ,,tima‘‘, odbornici i poslanici, po odluci Ustavnog suda, vlasnici svojih mandata, jer su ih ..dobili‘‘ od naroda. I pored toga što je mandate dodelio nosilac liste, Ustavni sud kaže da su mandate ,,dobili‘‘ od naroda.

3. Da bi nosilac liste bio siguran u svoje učešće u vladanju, po prirodi stvari, bira osobe u koje može imati poverenja. Takodje, po prirodi stvari, u većini slučajeva, najodanije su one osobe  koje u drugim sferama društva nemaju neku značajniju ulogu. Iz tog razloga u sistemu vlasti je sve više osoba koje u normalnijoj situaciji, tu ne bi trebalo da budu.

Sposobnije osobe koje drže do ličnog integriteta, ne žele da učestvuju u političkom sistemu, jer ne žele da budu poslušnici, tako što bi morali da podržavaju odluke nosioca liste i pored toga što se sa istim duboko ne slažu.

Krajnji rezultat sadašnjeg sistema je da ,, nosioci listi‘‘, okruženi poslušnicima koje su sami odabrali, dobijaju veliku moć, bez ikakve odgovornosti prema gradjanima – biračima.

Problem postaje još veći ako pogledamo sastav biračkog tela koje podržava ovakav sistem. Uz dužno poštovanje prema svakome da glasa prema svojoj savesti, interesu ili simpatiji, realnost je da biračko telo koje održava vlast čini oko 25 odsto gradjana sa pravom glasa, a uglavnom ga čine penzioneri, zaposleni u javnim i državnim firmama i u državnoj administraciji. Nije nikakva nepoznanica da vlast ne bira sredstva, vršeći žestok pritisak na ove gradjane da glasaju za stranku na vlasti. Da stanje bude još gore, ovaj društveni sloj nema nikakvog aktivnog uticaja na privredni razvoj. Ni preduzetnički sloj u okviru malih i srednjih privrednih društava i preduzetnika, takodje nema nikakvu mogućnost da na organizovan način učestvuje u kreiranju i donošenju odluka od značaja za privredni razvoj i pored toga što u stvaranju BDP učestvuje sa oko 60 odsto i zapošljava oko milion radnika.

Ako ovoj činjenici dodamo da ne postoji odgovornost za javnu reč, da je većina  institucija sistema podvrgnuta interesima vršioca vlasti, da vlast praktično kontroliše većinu stranaka i javnih medija, a po potrebi generiše nove stranke za jednokratnu upotrebu, onda je jasno da sa ovakvim sistemom nije moguće popraviti opšte stanje životnog ambijenta. Najbolji pokazatelj nedostataka sistema su mladi školovani koji su u velikom broju napustili Srbiju, a i dalje je napuštaju. Mlade, školovane osobe su najznačajniji resurs svake države, jer su oni nosioci sadašnjosti, a istovremeno i kreatori budućnosti. Prema tome, nije to nikakv ,,odliv mozgova‘‘, već Srbija gubi budućnost.

Iz ovakvog konteksta političkog sistema proizašlo je mnogo negativnosti i gubljenje poverenja velikog dela gradjana u politički sistem. Da bi počelo vraćanje poverenja u vršioce vlasti, mora da se uvede odgovornost za javnu reč za svakoga, uz obaveznu proveru dokaza, pogotovu ako javna  reč dolazi od osobe koja je učesnik u sistemu vlasti, a odnosi se na kriminogene radnje prethodnih nosioca i vršioca vlasti.

4. Jedna od velikih negativnosti je i odnos države prema stvaraocima društvenog proizvoda – poslodavcima i radnicima.

U principu, svaka dobro organizovana demokratska država stoji na tri glavna stuba: vršioci vlasti, poslodavci i radnički sindikati.

Bez dobre organizovanosti poslodavaca i sindikata i njihovog uskladjenog odnosa sa vršiocima vlasti, nema ni harmoničnog razvoja države u celini. Institucije u kojima poslodavci, sindikati i predstavnici izvršne vlasti daju preporuke za uskladjivanje medjusobnih odnosa  su Socijalno ekonomski saveti lokalnih samouprava i Republike.

Sadašnji Socijalno ekonomski savet Republike je nelegitiman, jer ne ispunjava uslove za registraciju, predvidjene zakonom. Što se tiče SES lokalnih samouprava, u većini slučajeva oni ne postoje, a od manjeg broja koji postoje, većina je organizovana na neregularan način. Koliko je vladajućim sistemima stalo do usklađivanja mera koje donosi vlast sa interesima i problemima stvaralaca društvenog proizvoda, govori i činnjenica da je Zakon o SES donet 2004 godine!!!!

5. Što se tiče poslodavaca, najnormalnija stvar bi bila da njihovi predstavnici proizidju iz Privredne komore, ali postojećim Zakonom o Privrednim komorama, to je onemogućeno.

Suština problema je u tome što bi prvi zadatak komorskog sistema trebalo da bude strukturna organizovanost, jer bez strukturne organizovanosti nije moguće nikakvo organizovano delovanje. Sadašnjim Zakonom, privredni prostor Srbije je prilagodjen političkom sistemu, ,,jedna izborna jedinica‘‘- jedan vladar.

I ovaj Zakon nije poštovao odredbu Ustava, kojom se svim licima garantuje suverenitet, a da je jedan od načina ostvarivanja suvereniteta sloboda biranja predstavnika na koje lica prenose deo svog suvereniteta.

Ako Ustav garantuje privatnu svojinu, slobodu udruživanja i slobodu predlaganja i biranja svojih predstavnika, a Zakon o privrednim komorama Srbije to onemogućava, onda je očigledno da vladajući sistem daje sebi za pravo da Ustav tumači po svom nahodjenju.

Zakon o Privrednim komorama Srbije je uveo obavezno članstvo za sva privredna društva, a za preduzetnike dobrovoljno, kolektivno članstvo, preko opštih udruženja preduzetnika. Umesto da organizovano homogenizuje privredno telo, zakonodavac ga je razbio.  

Ukidanjem regionalnih privrednih komora, privrednim društvima je onemogućeno da predlažu i biraju svoje predstavnike, pa tako i ne mogu da imaju nikakav uticaj na rad PK Srbije, ali zato moraju da finansiraju Privrednu komoru Srbije, koja  je zakonom postala isključivi predstavnik i zastupnik interesa privrede kod državnih institucija.

Regionalne komore, bez statusa pravnog lica, imaju svoje ‘‘Parlamente‘‘ koji delegiraju svoje predstavnike u organe PK Srbije. Problem je u tome što članove tog takozvanog ,,Parlamenta‘‘ ne biraju članovi sa teritorije regionalnih komora, već su odabrani od strane komorske birokratije. Ni zakonodavac se nije proslavio sa ovim  ‘‘Parlamentom‘‘, jer kako može neko ko nema svojstvo pravnog lica, da ima parlament?

Gledano s druge strane, čemu služi parlament, ako nema izvršni organ za sprovodjenje donetih odluka?

Napred navedene činjenice bi trebalo da budu dovoljne za prioritete jedne ili više političkih opcija koje imaju za cilj da poprave stanje u Srbiji, a ne samo da dodju na vlast zadržavajući postojeća sistemska rešenja.

Predlažem…

Moje laičko mišljenje bi bilo sledeće:

1. Izborni zakon mora da se promeni i omogući gradjanima da glasaju za svoje odbornike i poslanike. Kandidati koje predlože stranke i grupe gradjana, moraju da dobiju potvrdu od birača.

Stranke, ili grupe gradjana, čiji kandidati osvoje najviše procenata glasača, formiraće vlast i u istoj čestvovati srazmerno broju svojih kandidata.

2. U slučaju pravljenja koalicija izmedju stranaka, odnosi moraju biti regulisani ugovorom koji treba da bude javan i da predstavlja zajednički program. Zajednički program mora da bude iznad pojedinačnih programa stranaka, jer u suprotnom on nema smisla. Ovo je neophodno da bi birači znali koje vrste kompromisa su pravljene izmedju stranaka.

Gradjani moraju da imaju direktan kontakt sa kandidatom koga su glasali, da bi isti morali da znaju da imaju neku odgovornost prema svojim biračima. Ovo važi, kako za odbornike, gradonačelnike, poslanike, tako i za predsednika Republike. Treba predvideti i mogućnost opoziva izabranih predstavnika. Ukoliko neki predstavnik stranke ili grupe gradjana ne bi sprovodio politiku stranke ili grupe gradjana koji su ga izabrali, isti mogu da pokrenu postupak za njegov opoziv po utvrđenoj proceduri. 

Ako bi se primenili principi ovog sistema, svi akteri koji se bave politikom bili bi prinudjeni da u svoje redove privlače što kvalitetnije gradjane, a da isti imaju odgovornost kako prema gradjanima, tako i prema stranci koja ih je delegirala kao svog predstavnika.

Ne bismo imali nosioce listi već predložene kandidate. Ukoliko bi šefovi stranaka bili kandidovani za neku funkciju, na izbornu listu bi ušli kao i svi drugi kandidati. U institucije vlasti bi ulazili samo oni kandidati koji dobju potvrdu od glasača.

Podstaći kvalitetne ljude da se bave politikom

Cilj ovog mog razmišljanja je da podstaknem ljude koji se bave politikom, da shvate šta od njih očekuje dobar deo gradjana, ali nemaju mogućnost da to iskažu.

Kaže se da svaki narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje. Ja mislim da naš narod zaslužuje bolju vlast. Da bi smo dokazali potreban je sistem koji omogućava da izaberemo sposobnije i poštenije gradjane za vršioce vlasti.

Neophodno je, takođe, raditi i na edukaciji najšireg sloja građana. Tranzicija kapitala je uveliko izvršena, ali svest kod najšireg sloja gradjana funkcioniše po merilima i principima komunističko-socijalisčkog sistema.

Da bi smo dobili uredjeniju državu u pogledu prijatnosti i kvaliteta življenja, stvaranje tog ambijenta moramo poveriti najsposobnijim i neiskompromitovanim ljudima. Dok najvažnije odluke o uredjennju i funkcionsanju države budu zavisile od nosioca listi, nije realno da ćemo u bližoj budućnosti napraviti neki značajniji napredak.

I na kraju bih poručio svim strankama i organizacijama koje se zalažu za promene: Nemojte zvati narod na ulice dok ne iskoristite sve demokratske mogućnosti. Narod nikad na ulici nije dobio ono  zbog čega je na ulice izlazio.

Zašto ne pokrenete inicijativu za sprovodjenje referenduma sa pitanjem: Da li ste za izborni sistem po kome će te glasati za nosioca izborne liste ili za izbore na kojima birate odredjene ličnosti? Ako referendum uspe, stvoriće se uslovi da se napravi najbolje mogući izborni sistem.

Ovo moje izlaganje treba shvatiti kao lični stav, bez pretenzija o isključivosti.

https://www.caglas.rs/milic-popovic-zasto-sam-se-odrekao-svog-prava-glasa/

Poslednje vesti

Nema rezultata